YES, YOU CAN!

Pismo predsjedniku SAD-a, Baracku Obami

Dragi moj Bariša,

mogu ti reći da sam živ i zdrav, zdravlje dobro služi, što takođe želim i tebi i tvojoj familiji.
Nisam htio odma da se javljam, reko da ne smetam, a i red je bio sačekati da ti se gosti raziđu i da se smjestiš onako kako Bog zapovjeda. A znam da si oko toga imo pune ruke posla.

Sad me vi zanimate, kako vi i posebno vaša djeca, jel ima tamo u Americi gripe? Žao mi djece, čuvajte ih. Vodite djecu doktoru, gripa se more spriječiti i vakcinacijom (nije to ništa strašno, 14 injekcija sam dosad, koliko se ja sjećam, primio, računam i one u vojski).

Šta ima novoga kod vas, kod nas nema kakve novosti, jedino umrla je bab’ Luja djed Stjepana, a moram ti reći i da je mačak Žućo otkazo. Što se tiče vremena nije normalno, snijeg je pao poodavno i opet nadopaduje. Bab’ Lujina sa’rana kad je bila cijeli dan snijeg je pado. Meni ne smeta kad pada, bolje spavam, a dobro sam se i pripremio za zimu. Sve imam: drva imam, vode imam, jelo imam, odjeću imam, obuću imam. Kokoši su, fala Bogu, dobro i nose cijelu zimu, tako da se ne moram sikirati šta ću pojesti, ni ujutro ni u podne ni naveče. Zdravlje služi, šećer ko mina, sve mi je na svom mjestu.

I još jedna novost, a to je da od rođen dana ne pijem, sad već mjesec dana ne pijem ni pivo ni rakiju (samo sok, jagoda). Nešto razmišljam, i bolje je ovako, ne napiti se. A nije se lako ni napiti - nek oproba da se napije oni koji se nikad napio nije, ni njemu neće bit lako!

Toliko o novostima, zasad.

Znam da te interesira što ja radim, kako sprovodim ove dane. Što se posla tiče, najviše vodim računa o tavanu: dosad je sve u redu, djevenje ne treba pržit, čvarci su ko mina, krvavice već polako ponestaje (nije mi žao, kažu i nije zdravo za pojest), a kuljenovi i bijele peke čekaju Uskrs i svetog Antu gornjanskog. Kažem vam za sad je sve dobro, ja sam zadovoljan.

Što se tiče drugi poslova, jučer su podkresani jasenovi, a tamo preko Undragovice, na Rastiku, ima i badima za podkresat, pa ću ja to polako iskresavat. Neće bit dosade, dug je put do Rastika. A i do kraja zime je podugo, ja ću to polako iskresat i položit, bit će još i zime i ladnoće.

Toliko o poslu.

Dragi moj, sad bi polako prešo na ono zbog čega sam i sjeo da pišem.

Slušam ovih dana na radiju (televizor mi u kvaru, pisaću ti o tome drugi put) kako si svojim dolaskom u Bjelu Kuću mnogim Amerikancima ispunio snove, pogotovo svojima. E, baš zbog toga ti i pišem. Računam, kad si ispunio snove tolikima zašto ne bi onda mogo i moj.

(Al prije toga, ovo ti moram reć, ne sviđaju mi se te podjele na „moje“ i „tvoje“, „naše“ i „njihove“. Ma razumijem ja dobro o čemu se radi, tako je to i kod nas u Bosni. Jedino što nemamo Garonja, sve ostalo imamo. Ali, nećemo o politici, politike mi je uvr’ glave, a znam da je i tebi).

A sad, da ne duljim (znam da nemaš vremena ni za što a kamoli za ovake priče), pa da pređem na ono što je najglavnije: na san za koji računam da ćeš pomoći da se ispuni. Da bi ti bilo jasno, ukratko ću ga prepričati, uz napomenu da se nikad nisam razumio u te stvari (mislim u snove), i koliko god i šta god sanjo nikad nisam bio načisto o čemu se radi, kakva je poruka i što bi neki san mogo značit.

I ja ti moj Bariša, ko i svi živi ljudi, svašta sanjam: dolaze mi u snove i sveci i svetice, i anđeli i đavoli, i zmije i štakori i gušteri i puževi, sanjam i ja ko i svi normalni ljudi i .ebozovne crnke i sisate plavuše, sanjam i kako po Bosni ratne zločince gonim, a bome ponekad se sve okrene pa sanjam i kako oni mene ćeraju: najgore je kad kobajagi bježiš, a u stvari sve trčiš u mjestu i nikako da utečeš. E, to je najgore što se čovjeku more desit!

Opet ja odo malo dalje od ovoga što ti oću ispričat, pa sad neću više duljiti, nego krećem odma, iz ovih stopa:

Sanjam ti ja (i to, pazi sad ovo, baš svaku večer sanjam jedan te isti san), sanjam da sam krenuo iz Hrvatske u Bosnu, i samo što sam prešo preko mosta kadli na granici tabla na kojoj piše „Dobro došli u Republiku Srpsku“! Stanem pred nju, ne vjerujem u to što vidim, a i kako bih mogao vjerovati kad sam pošo u Bosnu, i – dotad sam bio sto posto siguran – došo u Bosnu, a sada preda mnom stoji tabla na kojoj piše da sam dobro došo u neku – „Republiku Srpsku“!

Stojim pred tablom, razmišljam šta mi je činiti, možda sam pobrko put, a samo tako i nikako drugačije i ne može biti, ona moja opet je, po običaju, pogriješila čitajući kartu, pa smo završili ko zna đe, more bit u Bosni a more bit i neđe drugo (za ovo „neđe drugo“ neću ti reć đe, previše je vulgarno i za pomislit, a kamoli za napisati).

Priđem tabli da bolje vidim šta l' to na njoj piše kad ono - pazi sad, ovo mi moraš vjerovat! – TABLA SE IZMAKNE! Napravim još jedan korak naprijed, a tabla se opet - izmakne. Bože moj, šta je ovo, mislim se u sebi, kakav je ovo san, i je li ovo što se događa uopće san? Uštinem se, auu, nije san (ovo mi moraš vjerovati – pravo me zabolilo!). Ali, ako nije san, mislim se opet, šta je onda? Da se nije poludilo!?

Za probu, napravim korak unatrag. I pazi sad: tabla se vrati tamo đe je i bila do maloprije… Korak naprijed, tabla se izmakne. Korak natrag, tabla se primakne.
A pazi sad ovo, ovo je najluđe, ovako nešto još nisi ni čuo ni vidio: POTRČIM JA – POTRČI I TABLA!

Baš, ovo mi moraš vjerovati, trči na onim svojim limenim stupovima ko na nogama, pa sve preskače jarke i plotove, trči preko onih naših posavskih njiva i vrtlaka ko da je đavo goni!

Trčim ja, trči i tabla. Stanem ja - stane i tabla. Potrčim ja - potrči i tabla. I ko zna koliko bi sve to skupa trajalo, ta naša trka da se, nakon nekog vremena, tabla najedanput ne zaustavi i ne ostade stajati ko da joj je neko noge odsjeko!

Stade tabla ko da joj je – ponavljam – neko noge odsjeko ili čak i nešto gore učinio, i ni makac dalje. Stanem i ja, da malo odanem. Pogledam đe smo, mjesto mi se čini nekako poznatim. I pazi sad ovo (ne znam je li ovo znakovito i šta bi moglo značit): zaustavila se tabla u Donjem Hasiću, na onoj našoj novootvorenoj deponiji čvrstog otpada! I ni makac dalje. Bacim kamen na nju, da je poćeram otale – marš, maarš, mrrš, mršš – tabla ništa. Samo stoji i gleda me onim svojim velikim slovima,gleda u mene ko što bi me gledo, božemprosti, svaki živi iksan!

A onda se ona, mislim tabla, onaka zajapurena i zadi’ana (valjda od silne jurnjave, i meni, priznajem nije bilo lako, dušu sam ispustio trčeći za njom) okrenu sama oko sebe, uvrni se nekako paćenički, pa se isplažena jezika sruši i ostade tako ležeći na onom smeću, licem tj. slovima okrenutim ka zemlji. Onaki umoran odustanem od daljnje utrke. Mislim se u sebi, ako joj je tamo dobro, nek tamo i ostane, pa nek joj i bude dobro. Sama je izabrala.

I eto, tako završava moj san, i sve bi bilo lijepo da se na tome i završilo i da je sve i ostalo tako. Ali – nije! Tek sad počinju problemi.

„What is problem here?“ – znam da bi me sad baš to pito, i ja bi isto pito kad bi mi neko ovako ispričo – kakvi sad problemi, sve je završilo kako treba, tabla je sama izabrala, ti si otišo svojim putem, nema tu više nikakih problema…

E, ima! Ima i te kako!

Problem je u ovome: i slijedeći put kad sam iz Hrvatske krenuo za Bosnu, tabla je opet bila na STAROM MJESTU, tamo gdje sam je našao i prvi put i odakle sam je već bio poćero.

Razumiješ sad?! Ja tablu poćeram, ona završi na smetljištu i baš kad pomislim da sam je se riješio, nađem je opet tamo đe je bila i prije, na onom njenom starom mjestu.

Tumačenje ovoga sna tražio sam u starom narodnom tumaču snova, Velikoj narodnoj Sanjarici („Svjetlost“ Sarajevo 1992.), ali i tamo ni riječi o tome, pa čak ni o nečemu sličnom. Tek u nadopunjenom izdanju („Sporazum“, Dayton 1995.) iste te Sanjarice uspio sam nešto pronaći. A tamo pod slovom „T“ ima i o tablama, al kad pročitam šta piše, ispada mi nekako zbrkano, ne mogu ništa niščim povezat, a najmanje sa svojim snom. Da se i sam uvjeriš jedan kroz jedan da je sve vako ko što kažem, evo šta tamo piše:

T - tabla
Tablu sanjati znači:
• Srbi: Očekujte sreću. Sve to u nekim situacijama može ići na štetu vaših komšija, Hrvata i Muslimana, ali neka vas to ne brine, bitna je vaša sreća.
• Hrvati: Očekujte nesreću: svu vašu pokretnu i nepokretnu imovinu (kuće, podkućnice, zemljišta, šume, konje, krave, traktore, auta i sl.) prepustiti ćete (htjeli vi to ili ne) onima koje, kad ovo isto sanjaju, očekuje sreća.
• Muslimani: Ne očekujte ništa (vidi pod Srbi i Hrvati).

Eto, dragi moj Bariša, to je ukratko ono što sam htio ispričati i za što sam te htio zamoliti: ako je ikako moguće (a znam da to moreš), pomozi da se riješi moj san, da se riješim te nesretne table i da je ne sanjam više.

Ako nizašta drugo a onda barem zato (a to sada kad si ušo u Bjelu Kuću sigurno znaš i bolje od mene) što je za postavljanja te table kriv onaj tvoj pret-prethodnik, onaj Klinton (ja, ja, baš on – bio jedan od tablinih kumova!). Neću ti pričati šta je sve „kum“ radio po Bosni, to ćeš već čuti od drugih. Al tek toliko da znaš: Šprico je on osim po Moniki i drugdje po svijetu - pa i po Bosni. Monika je svoju aljinu lako oprala, a ovo što je taj kurvar (božemiprosti da lajem!) radio po Bosni ne pere se lako, ne pomaže tu nikakvo, pa čak ni ono kako ga zovu, kemijsko čišćenje!

Eto toliko od mene o svemu što sam imo da kažem. Na kraju primi puno pozdrava od mene.

Pozdravi i djecu nebrojeno puta, sto pet i opet!

P.s. Bog i želim od tebe pismo da pročitam! Koliko je važno pismo, a kamoli da se sastanemo i da se malo ispričamo i vidimo!

Prije nego što zalijepim pismo, da još jednom napomenem: ne zaboravi ovo što mi je najglavnije – pomozi da se riješim te nesretne table i da je ne sanjam više! Očekujem brzo rješavanje problema!

Fala ti i đe čuo i ne čuo! I nemoj na čemu zamjerit!

Tvoj Pavo.