TUŽNE OČI MALE MARIJE

Piše: dr. Ružica Sarić-Šušnjara

Velika je radost bila za onog domaćina koji je mogao u prostoru iza svojeg štaglja «ugostiti» dreš. Značilo je to: ima pšenice, ječma, raži, zobi. Neće biti gladni ni ljudi ni životinje, imat će se na što leći (slamarice za ljude, prostjerke za stoku...).

Uz svoje «granice» pšenice, vršila se i pšenica susjeda koji je imao manje.

Moj djed je govorio da je vršidba mala svadba. Istina je, po broju radnika i obilatome ručku nalikovala je velikoj svečanosti kao što je svadba.

Pa tko onda ne bi poželio da se tako nešto lijepo  dogada u njegovoj avliji.

A mjesec srpanj je svojom vrelinom i dozrelim klasjem upravo dozivao vršidbu. Kombajna još nije bilo, pa se «dreš» polagano vukao našim sokacima. Stigao je i naš kraj. Djeca istrčala na kapije, gledajući tu grdosiju zvanu dreš strogo se pridržavajući uputa svojih majki i baka da mu se ne približuju. A i da nisu one toliko govorile, strah od njegove buke bio je velik i osim možda onih najhrabrijih dječačića u sokaku poput Brke, Šime, Ilje i Duće, ne bi se nitko usudio ni primaknuti. Ipak, gledati se moralo. Pa to je čudo u našem kraju, a čuda se ne zbivaju svaki dan.

Stojim sa svojim sestricama čvrsto ih držeći za ruke. Dreš će, samo što nije, proći, pokraj naše kuće. Evo ga, ručice mojih sestara se znoje. Strah ih je, ali  ipak neće propustiti da vide takvo što.

Najednom se Marija uzvrpoljila. Zove majku.

«Mama, svrati dleš u našu avliju!»

Znala je da taj dreš donosi nešto dobro.

«Ali mi nemamo što (o)vršiti» govorila joj majka.

Doista, mi «doplatkovci» kako su zvali kuće čiji je otac bio u radnom državnom odnosu i dobivao dječji doplatak imali smo pravo samo na komadić «vrtlaka» za osnovno povrće.

Odakle bi mi mogli imati pšenicu za vršidbu? Za to su bile potrebne velike njive zasijane pšenicom talijankom, šišuljom ili brkuljom, te ječmom, raži ili zobi.

Moja sestra zapanjena našim nemarom i neužurbanošću da poduzmemo nešto, jer dreš evo prolazi upravo pokraj nas, vikala je

«I mi imamo šta ovršiti. Neka dleš dode u avliju!»

«Nemamo», nadglasavala je majka buku dreša.

Imamo, vikala je Marija.

«Ma što?» pitala ju je majka već ljuta.

Pa eno, ono, pokazivala je trsku koju je otac donio za strop kuće.

Mi smo se nasmijali. Mariji je trska, uz koju je bio i snop slame, asocirala  na pšenicu, tj. nešto što bi se moglo staviti u dreš.

Tuga i razočaranje u tim malim Marijinim očima bila je daleko dublja od našega smijeha. Snuždila se. Ponavljala je samo pitanje «A zašto mi to nemamo»?

Majci je trebalo puno truda da joj objasni razliku izmedu trske i pšenice. Mariji to kao da više nije ni bilo važno.

Nju je mučilo zašto neki imaju, a mi nemamo. Mene to muči i danas, zašto neki imaju puno, više nego trebaju, a oni drugi ništa, a trebaju mnogo.

Dajući drugima dio sebe kao inženjer medicine, liječeći najteže oboljele,  Marija je shvatila  ljepotu davanja  onima koji to trebaju.