PLATON BEZ KONJA

Vidio sam u Pešti platon bez konja, ne znam šta ga vuče al ide, umalo me satro, nisam ga čuo…

Piše: Ivica Sarić Ico

Vrijeme leti kao pomahnitalo. Neki novi klinci i klinceze sada su odrasli ljudi, stara „škvadra“ polako pada u sjenilo starosti a oni malo stariji polako nas napuštaju. Sjećamo se prošlog vremena i dragih nam ljudi najviše kroz priče, u rijetkim trenutcima kada se okupimo da, onako,uz mezu i kavicu, pročešljamo o svemu i svačemu.

Neke od naših dogodovština su prerasle u neki vid legendi, a neke su opet zahvaljujući svakakvim dodavanjima i pogrešnim prepričavanjima skrenule od istine i sada se, poput ribe uhvaćene u mreži, praćaka u zakovitlanom prostoru između jave i sna, između laži i istine. Onako na pola. Rijetki svjedoci sve to samo nijemo promatraju i osluškuju, i ne usuđuju se darnuti u bilo kakve komentare jer to može postati itekako zajebano.Teolozi su postali političari i obrnuto, seljaci građani i obrnuto, fukare vladaju – radnici ispaštaju, nepismeni pišu knjige a pismeni ih čitaju i pitaju se ko koga tu zajebaje, lijenčine se bogate a vrijedni propadaju. Pa tko onda da se usudi pokušati ispraviti ono što je nahero….? Komu objasniti i reći da je u krivu a da prođeš neokrznut….

Jednom sam čuo priču koja je (potvrđeno) itekako istinita, a izletjela je iz usta jednog našeg starine…Tamo negdje pred početak prvog svjetskog rata, Austro–Ugarsko carstvo je vršilo regrutaciju civilnog stanovništva za potrebe svoje vojske. I djed M. se je našao na popisu izabranih i biva odmah poslan na odsluženje vojnog roka “Bogu iza nogu”

Nije se javljao pune dvije godine, ali nije ni mogao… jer, prvo – bio je nepismen, drugo - i svi kod kuće su bili nepismeni… ali ipak nakon nešto više od dvije godine ipak stigne aber od M..

Njegova žena, sva sretna, zgrabi ono pismo i odmah kod svećenika. Jer je on jedan od rijetkih koji je bio pismen. Zamoli ga da joj pročita pismo. On to, naravno, i učini…

U pismu je pisalo otprilike ovako: “Draga L. i djeco i ostala vamilijo. Živ sam i zdrav. Malo sam propo u kilama ali sam dobro hvala Bogu. Moj drug Jokan iz Fojnice zna da piše pa mi on ovo i piše, na čem mu fala. Kako si ti. Imaš li jest. Imaš li šta stoke. Jesul djeca porasla. Kako komšiluk. Nadam se da ćeš ovo pismo odnijeti kod paroka da ti pročita pa eto da i njeg pozdravim sa faljn Isus. Ja ne znam kaću kući i ne znam đe ćemo bit za koji dan il mjesec dana jer nas stalno seljakaju al se nadam da ćemo se vidit brzo. Vidio sam u Pešti platon bez konja, ne znam šta ga vuče al ide, umalo me satro, nisam ga čuo… Zbogom i izljubi djecu. Evo Jokan vas sve pozdravlja a i ja snjim. M.”

Sretna L. zbog abera od svog M. istrči na ulicu da svoju radost podijeli sa familijom i komšilukom i tako stane prepričavati pismo od uha do uha. A selo…? Selo  ko selo. Počnu prepričavati pismu po svojoj volji. A za jezik im je zapelo ono poglavlje o platonu bez konja. Pa su zaključili da M. laže. Naravno nitko od njih nikada nije bilo dalje od svoga sela ili čaršije i nitko još nije vidio čudo zvano auto, tako da nisu znali o čemu je M. pisao. Ali da bi saprali sa sebe bilo kakvu “ krivicu”  prozvaše ga lažovom. I od tada se za nekoga ko laže znalo reći “Provoza ga ko djed M. u platonu”

Par mjeseci nakon pročitanog pisma, stiže u čaršiju nekakva grdosija na četiri točka. Sličila je platonu, ali bez konja, bez rude…i skoro ljude satralo jer se nije čulo kaskanje. Vratio se i M. živ i zdrav, nakon trogodišnjeg izbivanja. Priča je ostala. Ljudi su se uvjerili da M. nije lagao ali ko će sad ispravljati krive Drine….

E tako radimo i danas. Jedva čekamo da se nekome narugamo, a ono što bi trebali da hvalimo na sav glas - prešućujemo…jer nismo s neba spali da hvalimo nešto tuđe. A kada se rugamo i nekoga drugog osuđujemo za nešto onda taj drugi ili druga, nemaju šansu ni da se brane. Kaže jedna stara narodna izreka: “ Ne prilazi konju od pozadi, ovnu s prijeda a budali nikako…”

Srdačno, vaš I.S.

p.s. imena su promjenjena a svaka sličnost sa likovima iz priče je namjerna.