Priče iz davnina (1-5)

Piše: Ivica Sarić - Ico

Priča prva

Da ja teb’ neš’ ka’em. Politika  ti je kurva najveća. Ništa dobroga iz nje se ne izleže. Nema tu berićeta. To samo lopovi zajebaju benastu sirotinju. Dok jedni deveraju drugi kontaju kako ih izmusti i jeftino ija (ovdje se misli na ih) se kotarisat’…I tako ukrug. I mor’š ti svirat’ uz ćurlik. Asli smo tak’i rođeni .

Znam ja jednog paroka…ovo mi je prič’o moj prijak Mata iz Odmuta… znaš ti Matu…ma ja…taj… a znao sam i ja tog paroka. E, on je vazda prič’o da smo mi pred Bogom svi isti a pred vlašću onakvi kakvim nas komšije olajavaju. Da se pred Bogom ne moramo stid’it niteke, jer on nas zna u dušu i ono što lupimo, ako lupimo, ne važe baš svaku... al’ što komšija čuje to po adetu dospije do  nečijeg uveta koji to važe. I samo dragi Bog zna ko smo i šta smo…ko je dobar a ko nije...i čiji je i kakav nečiji naum. Sve ostalo se ne broji i mor'š mačku o rep objes’t’.

A mogu ti reć’ da je dobro i rek’o…

Šipak…

Dobro je on to rek’o …i u pravu je… al’ k’o će strahovat čitavog života… svaki božji dan … je’l ko šta na mene nasro il’ nije… zajebato je to ba… a Bogu kad dođem na sud bit’ će kasno, jer ja kontam živ’it ihaahaj… Ja teb’ što ka’em.

I mor’š mislit’ kol’ka je teka u Boga a kol’ka u kadije.

Priča druga

Aj’ ba Iljo, k’o Boga te molim, prenesi mi onu siniju na drugu stranu… sve mi se nešt’ manta kad sagnem glavu…

Pa nemoj saginjat’ glavu… jel’ te mater rođena učila da ne saginješ glavu ni pred kim… Evo, evo…de šta’s odma’ naoroziš ? A ljudi moji i tebe svašta naljuti….

Priča treća

U čuvenoj gostionici kod Markana veli rođak rođaku: “Sjedi đe si, jer kaki si - ni za đe nisi…”.

Priča četvrta

Igrajući „tablića“ s prijateljima (tamo kod Canetove kuce na Bab’ Čikenicinoj meraji) jedan naš “filozof“ prozbori: “Ljudi moji i taj infrakt (ovdje se misli na infarkt), ma kaki god da je, od srca je….”!!!

Priča peta

Jedan naš poznati Don Juan jednom prilikom  je došao i do vrlo važne spoznaje: Struja je jedina imenica zenskog roda koja se ne smije dirati golom rukom.

A iz istih usta je izlepršala i ova misao: “Da je ćuko čovjekov prijatelj, je mišljenje čovjeka, a ne ćuke…”.

NEBO

Tamo

Iza onog starog hrasta

Koga vjetrovi pretvoriše

U kvrgastog diva

I gdje se voda

Zadrža iz inata

Da tom istom

Hrastu

Dariva život

Na kapaljku

Nebo se uvijek pojavljivalo

U istom okviru

Moralo se dobro

Iskriviti vrat

Da bi se vidjelo šta je iza

Okvira

Šum vjetra

Je vazda

Isti bio

Što je bunilo ljude

Koliko je sati

Jer to nebo

Je k’o filter

Propuštalo

Sunčeve zrake

I samo onako kako je ono htjelo

Bojalo tu sliku

Pa i sam okvir

Tu se nikad nije snilo

Zbog samih snova

Tu se nikad nije živjelo

Samo da bi se preživjelo

Tu se nikad nije

Rađalo da bi se umrlo…

Zato je nebo

Iza tog kvrgavog hrasta

U stvari iznad

Malo drugačije

Zato je tu stala

Ona ista voda iz prve strofe

Zato je ova pjesma

Drugačija od bilo koje druge

Jer gleda samo u tom pravcu

Prema onom kvrgavom hrastu

I onom komadiću neba

Tamo

U carstvu

Koje netko davno

Hrastikom nazva.

Tu moje misli

Još uvijek trčkaraju

S mjesta na mjesto

Preko rosa

I iscrtanih izola

S grane na granu

Divljih dudova

I drijenova

Tu moje nozdrve namirišu

I procijepke

I ljubičice

Makar one

Još su uvijek pokrivene

Mahovinom

S kvrgavog hrasta

Hrasta iz carstva

Koje netko davno

Nazva

Hrastikom….