Morkinja

Piše: Ivica Sarić - Ico

Dok je napolju  teška, ledena novembarska kiša svom silom se trudila da pootkida pokoji preostali list na starinskom dudu, djed P. je mirnom rukom mašicama razgrtao vatru u starom fijakeru. Suho bagremovo drvo veselo je pucketalo u kontaktu sa žarom i stvaralo prekrasan miris koji se je razilazio na sve strane majušne  kućice zidane još prije drugog svjetskog rata. Baka S.  je na drugom kraju sobe peglala sebi maramu i ljutito gunđala…“Mogo si mi ba P. popravit đozle…vidiš da mi spadaju svaki minut…’oćul đe nagraisat’ zato što ne vidim…“

„Joj ba S. jes i ti dosadna…kak ću ti popravit kad nemam tako malog šarafcigera…a i da imam opet ne vidim šarafa…jesam li ti viko da ih se kotarišeš i kupiš seb nove…nemoš jedne te iste cvikere nosit sto godina…“

„Et vidiš ti moj Ivice kak on men…(obraća se meni) a to mu je minut posla…“

„De da ja pogledam te tvoje naočale, možda ih ja mogu sriktat…“ Baka mi doda svoje naočale i ja primijetim da su se samo olabavile a ne pukle …trebalo je samo malo utegnuti onaj mali vijak iznad stakla i to je to. Nije mi čak ni trebao mali šarafciger, nego sam uzeo djedov mali džepni nožić –čakiju i vrhom nožića pritegnuo isti. „Evogac…“, sav sretan pružim ruku sa popravljenim naočalima baki a ona ih, onako u čudu, stade prevrtati iz ruke u ruku te ih stavi na glavu…

„Vid…ko nove…e djete moje kud ti ih ne dadoh prije…ovaj moj stari panj eto očala ne mere popravit…“

Djed ponovo otvori vratanca na peći i mašicama uhvati komad žara te ih prinese ustima gdje je već čekala cigara (plava Morava) da ju je pripali…povuče dim i polako razvuče kiselkasti osmijeh te prozbori: „Eto šta ti je škola…ne treba mu ni šarafciger da nešt popravi…nego oš ti malo morkinje pečene….evo je duša joj se ispekla.“ Te mi servira najveći komad te mirišljave i najukusnije  slastice iz tog doba …Pečena morkinja.

„De…de uzmi još…nemoj se ti stidit…spakovat će teb baba paš ponjet i snai i seki…uh kak si  ti babi valjo…vid stvarno ko nove…a već sam se bila nasikirala da moram ić u Šamac po nove…a ko će još i to ganjat…baš ti fala..“

I nastavi baka peglat maramu…

Dok je djed posmatrao kroz prozor, ja na brzinu izvukoh jednu cigaru iz kutije na stolu i brzinom munje je tutnuh u džep od jakne. Nitko ništa ne primijeti…

„Pa eto, odoh ja ..ak’ vam šta treba recite dok sam tu…hoćete li vode da vam donesem sa arterca….“

„Ma ne treba nist…ček ček da ti zamotam morkinje da poneseš…nemoj da bježiš.“

Dok sam se ja obuvao, baka je izletjela iz kuhinje sa malim zamotuljkom. Masni papir bio je vruć od pečene morkinje i ugodan za nositi…

Kiša je skoro prestala…već je počelo da miriše na snijeg…Tamo kod M. njive nabrah si malo trnjina koje pojedoh na putu kući, a ukradenu cigaru pospremih na sigurno mjesto, da je mama ne bi slučajno pronašla.

Znam da se moj djed nikada ne bi na mene naljutio što sam mu “podvađivao” cigare…